“Koji će mi kurac!”
Reče L., godina oko 12, nakon što smo ušli u Apple Store. Cura što radi prasnu u smijeh. Ja shvatih da smo stvarno familijarno odlični za svakodnevno obogaćivanje jezika podmlatku.
Finansijski se u svakom slučaju više isplati ne raditi, nego raditi. Shvatih danas da sam u protekla dva mjeseca trošila nekih 30tak posto plate. Ostalo valjda trošim do posla, na poslu, s posla…
Ne znam kakve su društvene medije naši roditelji pratili kad nas nisu htjeli razmaziti materijalnim, sve i kad su mogli. Ovo kad je sve na pladnju, od labubu do Stenli boca, deset pari Vansica i skejta kad pukne “nema veze, kupićemo drugi”, šta god nudiš, ne treba. I novi iPhone staviš na pladanj, jerbo je displej starijeg već prošao kroz treći svjetski rat, dobiješ jedinstven odgovor:
“Koji će mi kurac!”
Osim što smo familijarno odlični za svakodnevno obogaćivanje jezika podmlatku, onako bi i materijalno da obogatimo podmadak. Još je bilo vruće za landaranje po asfaltu, pa predložih da odemo u shopping. Cijeli veliki tržni centar, biraj šta god hoćeš. Vučemo se od radnje do radnje. Prevrćemo stvari, prevrćemo očima. Ne iznesosmo nijednu kesu!
Meni kad je bilo oko 12, htjela sam BAŠ SVE!, nego me nisu htjeli razmaziti. Reklo, kad zaradiš pare kupi šta hoćeš. Kad sam zaradila pare, sve mi je već bilo bezveze. Pročačkala sam i ja novi iPhone, jerbo je i mog displej prošao kroz treći svjetski rat. No, dijete je u pravu:
“Koji će mi kurac!”
