Družile smo se nekad davno. U osnovnoj. U srednjoj. Ko djeca istraživale skrivene kutke ulice u kojoj smo rasle, sankale niz najstrmije ulice, spuštale se rolama niz Ciglane bez kočenja, prepisivale rezdelijama tajne moći… u srednjoj izlazile u Internet, trčale na autobus u 22 i 20 u štiklama, šminkale kapke u tamno plavo, disale sintelan, zapalile prvu cigaru čekajući sarajevsku zoru…
Ne znam kad. Razišle se. Ne znam zašto. Razišle se. Koja gdje? Ko će znati. Život. Ona se udala. Dobila djecu. Ni dvadeset joj. Ja nastavila školu. Zaposlila se. Ni dvadeset mi.
Isti grad. Iste ulice. Do trideset i pete. Ni srele se nismo. Nikad. Ni slučajno. Ni u prolazu.
Ponedjeljak. Maše mi neko. Dere se s druge strane ceste. Šačekale kraj talasa. Saobraćajnog. Zelenog. Pretrčale jedna drugoj. Zastale kod pune linije. Na sred ceste. Probudile nas trube.
Kad pijemo kafu?
Sutra ne mogu.
U srijedu ja ne mogu.
U petak?
Može. Poslije četiri. I kratko. Moram po djecu. Moram ručak praviti…
Može. Kratko. Imam neki kolegij. Onda još neki sastanak…
U petak. Poslije četiri. Sjele u neku kafanu s kariranim stolnjacima. Ima se šta popiti. Ima se i šta pojesti. Ima li se šta pričati? Nezgodno je nakon toliko propuštenih godina. Znamo li se još?
Retrospektiva. Sjećanja. Back to the intro.
Djeca su dobila telefonski savjet da namažu paštetu na hljeb. I mi smo tako, pa nam ništa nije bilo…
Javila sam da sam bolesna. Eto, tako, jutros sam bila ok, al me uhvatilo. Jebo pos'o.
Do poslije četiri do dva ujutro.
Još me jezik boli od priče. Usne od smijeha.
