KAPLJA

Sjedila sam usamljena i odbacena na hladnoj kamenoj stijeni. Nemirno i nemilosrdno more me je odbacilo od sebe. Nije me vise zeljelo. A ja. Ostala sam potpuno sama. Kotrljala sam se po glatkoj stijeni dok se moja velicina sve vise smanjivala. Bojala sam se svog nestanka, svog presusenja.

Kad sam dosla do dna stala sam. Ali more je jos bilo daleko od mene. Sve sam vise gubila nadu da cu se uspjeti vratiti u svijet kojem pripadam.

Sunce mi je sve vise oduzimalo snagu. Ono malo snage koje kaplja ima. Jer ja nisam rodjena da samostalno zivim, rodjena sam da bi bila more.

Polako mi se poceo brisati trag. Ostala mi je jos jedino moja pusta masta, da jos jednom u zivotu zaronim u more… da umrem kao dio neceg velikog…

romanoff
Ringišpil osjećaja, roller coaster raspoloženja, kolekcija želja i ideja, zbirka nezbranih misli. Samo me ne pitajte šta ću sutra! Ne volim otvarati tegle, flaše i konzerve.

9 komentara

  1. eh evo moj dragi pisac se vratio predstavljen kao kaplja… lijepo…
    vidim da si jos malo tuzna….
    sto te to veceras nije bilo van, sutra ako se ne pojavis dolazim po tebe da te izvucem, nema vise izgovora, sve cemo rascicstiti…

  2. blondiestate: ma moja masta je nekad u pozitivnom nekad u negativnom smislu. inace sam u zivotu uvijek pozitivna i onda obicno ovaj blog iskoristim za ono negativno sto ostane u meni. ali cini mi se da nebi valjalo da je obratno

Komentariši