Moja je prabaka doživjela rođenje svoje praunuke. Mene. Njemica po prezimenu i porijeklu, sa diplomom medicine sa Sorbone i imenom uklesanim u historiju jednog grada. Umrla je kad mi je bilo desetak godina. Doživjela je stotu.
Ja je se sjećam kao osobe koja je znala cijeniti vrijeme. Doručak je bio u osam. Ručak tačno u podne. Večera oko sedam navečer. Između užina koja je podrazumijevala voće. Imala je tačno svoj dio dana, onaj od 14 do 16 sati poslijepodne, kada ju se nije uznemiravalo. Ta su dva sata bila rezervisana za poslijepodnevni odmor. Nekada bi čitala knjigu. Nekada gledala televiziju. Nekada bi šila. Nekada drijemala. Ali, jedno je bilo posve jasno – ta dva sata niko je nije smio uznemiravati. Nije bilo buke. Nije bilo dozivanja. Moralo se poštovati. Poslije devet sati “bilo je nekulturno” zvati. Dala je to ljudima do znanja.
Moja majka nije imala ograničena dva sata, ali je znala činiti slično. Kutija cigareta stajala je na regalu. Onog trena kada bi iz te kutije izvadila dvije cigarete i upaljač, napravila kafu bez da ikoga pita za društvo, znalo se… tih dvadeset minuta je njeno! Tih je dvadeset minuta bila potpuno nedostupna. Bez obrazloženja. Bez najave. Naprosto bi gledala kroz ljude kad bi joj se obratili. Onda bi nakon tih dvadeset minuta prosula pepeljaru, pokupila džezvu i nastavila gdje je stala.
Ja sam odrasla, kupila smartfon i uvela internet. Na godišnjem sam odmoru, a samo me neko zove. Neko mi šalje poruke. Mailovi pristižu i zahtijevaju odgovor. Sve je tako hitno i sve mora dobiti istovremenu pažnju. Pozivi u rano jutro. Mailovi u 23 sata. Viber poruke poslije ponoći. Takvi su mi svi godišnji. Takvi su mi slobodni dani. Takvi su mi i radni dani koji nikad nemaju svoje vremensko ograničenje.
Nisu ljudi krivi. Ja sam kriva! Nisam ih nikad naučila da poštuju! Mene! Moje vrijeme!
Ne znam ni na koji način da ih naučim tako nešto…
Čast nekima,ali mnogi ljudi više ne poštuju tuđe vrijeme,privatnost i ljude kao ljude. Druga su ovo vremena.😔
Uvedi automatske poruke:
Dobar dan. Na godišnjem odmoru sam. Biće vam odgovoreno po povratku sa odmora.
Još par trikova.
Uvedeš poslovni i privatni broj mobitela i o tome obavijestiš sve. Poslovni ima svako, privatni gotovo niko. Kada si na odmoru, poslovni mobitel je na automatskim porukama.
Što se tiče e-maila, ni na privatnom ni na poslovnom smartphoneu ne trebaš instalirati outlook. Ja se uredno logujem u e-mail preko pretraživača van radnog vremena, samo kada ja to hoću i ako hoću.